РАВНИЦА - Блаже Конески

Ој, равницо изјутра расањена!
Скини вео,
измаглицу на шибље сложи,
да бих видео како те милују полако
као дланови сенке облака.
Желео бих да душу по теби
као ћилим прострем,
желео бих да ми срце коњ обесан буде,
равним ходом по теби да иде,
у прашини да се преврће.
Ех, туго моја!
Простиреш се преда мном као похотна жена,
очију ужагрелих, кукова утегнутих,
жена прежељна,
само не мене, само не мене!