БОЈИМ СЕ - Мира Алечковић

Пусти, нека то не буде зимског дана,
сад градом мојим кошава рије љута,
и прашина је снежна узвитлана,
ни срца не чујем тутањ.

Тужне су вечери по овој ветрини и мразу,
мећава би нам брзо збрисала стопе,
бојим се у овом мраку изгубили би стазу
за пут лепоте,

бојим се да не бих осетила твоје прсте
од ветрине која ме хвата око паса,
да не бих чула од ломљаве грана и трске
тихи шум твога гласа.

Нека то буде вечери пролећне, плаве, -
сада ми кошава обесна власи носи,
нек нам за стопама остану обриси траве,
и руње с траве у коси.