ПРЕОБРАЖАЈ - Миодраг Павловић

Тог јутра не беше сунца
само прах светлости јаке
као да сијаху сунца два.
Будисмо се у примирју боја
што крију у својој дубини
недељну хаљину белу.
Затим подне плода
што ником не мами глад,
у семеницима радост,
знак да је негде обављен чин.

Не у телу нас људи,
него у оном што лебди
над сечивом брега
и милост претвара у звук.
Рибари с језера машу
да нема данас рибе,
старци пред кућама климају главом
загледани у даљину:
видик је безумно цео
и тишина супротна смаку света.

Шта се заправо збило?
Једно је тело засјало ко драгуљ
на делу неба што се чува
за ретка откровења.
Радост је путем плавети прошла,
девојке путевима траве
и говор је променио смер.
С вечери нестаје загрљај
тог тела што личи на жену,
у руци остаје ловор.