ЉУБАВ - Мирослав Антић (1932-1986)

Ово је песма за твоја уста од вишања и поглед црни.
Заволи ме кад јесен дува у пијане махове
ја умем у свакој капији да направим јуни
и немам обичне среће и немам обичне грехове.

Поделићу са тобом све болести и здравља.
Заволи моју прилику што се тетура низ дан.
Сутра нас могу срести понори или узглавља
- Свеједно лепо је немати план.

Лепо је бити ни чиновник ни доктор. Упути
телеграм моме оцу: "Постоји тужна дивота
ваш син не уме људе да спасава од смрти,
он знате, спасава од - живота..."

Заволи трга мога осмеха на рубу чаше, на цигарети,
и блатњав ход дуж улица које сигурно некуда воде.
Бићемо сувише вољени или сувише проклети.
Буди уз мене кад одем.