ЗРНО САМО ПЕСКА - Радомир Продановић (1915-1944)

О свевишњи! Зрно само песка
или цвет пролећни ако помакнемо
чује наше ухо наумење Твоје.
Но смрти нам нема да редом усрочи,
големо Ти здање.
Макар дело какво започели снова,
исто као старо развијено некада,
код нас броја нема, нема ни имена.
Све се у двојини и тројини јавља,
како којим даном све више почетка -
нигде ој Премудри -
не видмо краја.

За душу големо и једно је тело.
У нас три и четир објахала једну.
Не умиру пуста, већ душа пропишти,
потом занемогне и биће избледи,
ми смо гробље живо помрлих духова.

Дај моћ јунаку од имена Твога,
нека оштрим копљем уздигне Ти славу,
смрвив чудо - и забрану реда -
што је људска рука прекомерном моћи,
да се не понавља, саздала у трену
пландовања света кад си Ти ћутао
и кад мигом вољу из њега повуче
те бје са разлогом свако допуштење.

Блажени спаси нас од наших чудеса,
јер од чуда Твојих не треба нам спаса.