ЉУБАВ - Милица Костић Селем (1901-1982)

Једна нова звезда рађа се у мојој души.
Као бела росна ружа озарена априлским сунцем
моја се охрабрена вера
кроз паћене сузе смеши.

Небо се смеје мајски, сунце блистањем пева,
а земља буди успаване травке.
Под слутњом радоснога мира моја младост се снажи
а срце моје прездравело куца.

Зору да дочекам рујну
ја не знам да ли ћу овом снагом стићи,
али јој назирем румен, као болник оздрваљење.

Рајске душе су далеко. Дах њихов на мене слеће,
па морам да се осмехнем на све што оком сретнем:
на децу, на врапце, на море, на борје, на пчеле, на цвеће.