субота, 01. март 2014.

РЕЧИ ПТИЦЕ СА ГНЕЗДА - Растко Петровић (1898-1949)

Под собом осети опет неразумљиви облик јаја:
Птица. Кроз опијене очи назире залазак света;
Ноге јој почивају у гнезду, поглед у сунцу без сјаја,
Она би кликнула свему: "Пода мном само цвета!"

Јер није исто пијанство, сунце, ко што би оне зоре
Кад је разрио њено перје, ударо кљуном у главу;
Између оног сунца и овог пламти безмерно море,
И лет кроз помрчине плаве што бацају сенке на траву.

Она је доживела овде бол. И какав бол: не поему,
Кад пођу из ње у гнезда облици ови савршенства,
Ко да је бије крвава смрт, она је кричала њему:
"Ево, свега што је ту радост и крах, на обалама овог женства

Проклетство! Све што је радост и крах, после летења сунцу.
Разумеш, све што је љубав и страх, ил` брисање у теби.
Ја сам уморна; ово чекање без смисла стално у твом врхунцу,
Оном што оличава Сунце, ал` сунце што никад не би.

Сунце ил` ја, ил` ти, ил` сазнање! Ја слушам твој глас из гнезда;
Али ми крила дата: ја летим, и пут је мој бол без краја;
Знај, није само радост, но ужас који ме носе пут звезда,
Са овог ужаса гнезда у ком бол и облик се спаја."