БУРНА НОЋ - Иво Андрић (1892-1975)

Ноћ иде.
Бију мрачна крила леденим валом
Тамно небо и била планина.
Ноћ иде. И с њом дивска дјеца вјетри.
Даљина хучи.
Хук даљина налази ове ноћи
Чудан одјек у души. -

Хук даљина то је шапат мртвих,
Глас љубави које се нису јавиле,
Глас срећа које су увеле у пупољку.
Хук даљина је историја великих мисли
(О јадни људи!) које су ницале о освитима
Шетале небом не познав зенита
И залазиле нагло у рују рођене крви
Ко тужна сунца.

Хук даљина је поздрав далеки
Драгих лица, с којима нас увијек жеље вежу
А судбина дијели.
Хук даљина је гласан одјек
Најтиших душиних разговора,
Буран израз царских снова,
Који су ницали, пламтили, гасли,
Ко степни огњи,
А људско око их видјело није.
Хук даљина је глас хармоније,
Коју на земљи залуд тражимо,
Која се само олујне ноћи
Души јавља у лику слутње.
Хук даљина је чудна наговјест
И пламен дашак божијег даха,
Шум невидљивог свијета, говор
Нејасних ноћних обећања.
Хук даљина је скровит пољубац
Тврде земље и високог неба,
Глас измирења космичких сила.
Хук даљина је црно плетиво,
Мрак загонетке душиних дубина:
Живота и смрти.
Хук даљина је (дубоко у ноћ)
Питање које се губи и замире
У дну душиних сводова,
Болно, болно питање.

(Марибор, 1915)