Ако од липовог дрвета начинимо какав предмет,
онда он светли. Али светле исто тако
и лица оних што га гледају изблиза.
Твоје лице, драга, узвинутих обрва,
као да је и само начињено
од липових готово провидних дашчица.
Твоје лице, кћери, из ког гледа
неки мали бог, срдит уз то, што би
да се домогне сто ствари наједном.
И моје лице, дабоме, мада га не видим,
но говоре ми о њему они што одмичу се
и примичу да виде сјај липе.
И тако док стојимо уз тај малени предмет,
не разликујемо више једни друге,
него смо једно: сјај у сјају, како рече песник.
онда он светли. Али светле исто тако
и лица оних што га гледају изблиза.
Твоје лице, драга, узвинутих обрва,
као да је и само начињено
од липових готово провидних дашчица.
Твоје лице, кћери, из ког гледа
неки мали бог, срдит уз то, што би
да се домогне сто ствари наједном.
И моје лице, дабоме, мада га не видим,
но говоре ми о њему они што одмичу се
и примичу да виде сјај липе.
И тако док стојимо уз тај малени предмет,
не разликујемо више једни друге,
него смо једно: сјај у сјају, како рече песник.
Нема коментара:
Постави коментар