ВЕТАР - Ристо Тошовић (1923-1986)

Јер све чега можемо да се сетимо
јер све чега можемо да се сетимо
враћа нас светлости првих корака
где почиње храброст
и где храброст завршава.

Кроз осакаћено жбуње
за клокотом воде
ветар ко страдалник луња.
Очи подједнако памте
овде плач рађања, онде јаук умирања.
Ал тек што мину блесак муње
већ лети птица, очима се пружа
бескрајна плавет, човек корача
и јутра пламте огњем ружа.

О, бела нежности јутарњег дисања!
О, бели друме једноставног корачања!
О, недужна сенко траженог умовања!