О ШТО ВОЛИМ РОСУ - Оскар Давичо (1909-1989)

О, што волим росу, њене прсте фине,
пуцкавце провидне још не видех таке,
капи росе на образу детелине,
шумне ко звечарке, али лаке, лаке.

О, што волим видик дубок као чело,
велик ко чуђење што шири зеницу
кроз јутро ком рези гледање весело,
док сунце у скоку грли ораницу,

а сјај ишчашује магли руб долине
и сенке с мишица хумова подиже,
да отуд ко стабла дохукну стотине
пијаних обзорја низ све чулне риже.

Волим, волим чуда вида захуктала,
видика живота ко зрака сам жељан,
ко да сам сад  вешан стопут, и с вешала
још сто пута сваког часа опет стрељан.