ОЈ, КАРЛОВЦИ - Бранко Радичевић

Ој, Карловци, место моје драго,
ко детенце дошао сам амо,
игра беше једино ми благо,
слатко зва` ја мед и смокву само.
Дете мало - голушаво `тиче,
дође `тиче, па се ту навиче,
овде, овде, `де криоце мало
први пут је сретно огледало,
испочетка од гране до гране,
од дрвета једног до другога,
док је смело сетити се стране,
сетити се неба високога,
док је могло крила своја лака
небу дићи, тамо под облака.
Под небо се диго `тић и сада,
ал` весео није ко некада;
гледа доле, реку, врело, луга,
дрва, жбуне, горе и врлети,
па му с` чини да толико друга,
да толико успомена свети`,
с кима дане прелепо пробави,
па и сада мора да остави.
Тешко му се, тешко раставити, -
али шта ће када мора бити!
За њи` срце њему младо туче,
али нешто на далеко вуче,
он не може више одолети,
па се вине и у свет полети.
Ој Карловци, лепо л` живе` туде,
ал` што мора бити нека буде, -
та и мене нешто даље вуче,
ево пружам свога раја кључе.
Па када би` имо какву жељу,
једну би` имо само, али вељу:
кад би тако смањио се туди
да те могу притиснут на груди,
та на груди и на своја уста -
ох, жељице, ала си ми пуста!
Лака песмо, `оди у помоћ,
јера ено већ је близу ноћ,
де пригрли, песмо, моја снаго,
па изљуби све мило и драго!

Сунце јарко та колико реда
тако тебе ја седати гледа`!
Гледа` твоје големе красоте,
пун радости и веље милоте,
гледа` тамо, па мисли` назада,
како красно бијаше некада.
Осети` се српске царевине,
српске славе, српске госпоштине;
осети` се последњега доба,
та краснога на Косову гроба.
Збогом, сунце на западу јасно,
ал` за гору заилазиш красно!
Тако красно и у таке славе
јуначке су тада пале главе,
угледо се један на другога,
попадао један крај другога,
та рад оне красне домовине
не жалио нико да погине.
Ти већ зађе, небо је црвено,
као да је крвљу обливено.
Ао сунце, као небо ово,
тако беше црвено Косово
од србињски` тешки` палошина,
крв с` отвори ка` морска пучина
дивно ли је тада Србаљ био,
дивно л` сваки главу заменио,
дивно л` крвцу злотворску пролио,
у њој данак дивно утопио.
Ој сунашце жића мог убаво,
када зађеш, о, зађи крваво,
сред копаља, звеке и мачева,
зађ` за гору душмански` лешева,
ко што онда тим јунаком зађе, -
та шта море јоште бити слађе!
Сунце зађе, а спушта се тама,
на небу је Вечерњача сама,
небо ведро, а река се чиста
тамо-амо у пругама блиста,
ој Дунаво, о ти реко силна,
ала си умилна!
Колико сам пута превесео
са друговим` у лађицу сео,
за`ватио веслом и десницом,
отиснуо с` водом и матицом,
ни се буре, ни громовне буке
поплашиле поуздане руке,
кад гром рикну, када муња севну,
тада, млађан, понајслађе певну`,
север дува, водом пољуљива,
вода бурна у чун запљускива,
вал за валом у часак нагрну,
лати чамац, па га и преврну,
све у воду, - ао красне муке!
шчекасмо се на ноге и руке,
па за часак, ето, браћа луда
догрцаше до брега и пруда.
Млого ли се тако кадикада
у се глава поуздала млада, -
тело чило, а умешна рука,
сретно сам се ја увек извука!;
ја сам теби младо тело предо
кано оцу своме што би чедо,
јер да `теде, могаше ме једном
руком својом задржати ледном,
та кад, оно, у води, неука,
до`ватила та самртна мука,
кад се вода нада мноме склопи,
ој Дунаво, ти ме не утопи!
Ти ме диже, при`вати обала,
зато теби до небеса фала, -
реко` онда, па ћи и свакада,
али збогом остај мени сада!