СВЕТИ РАТНИК ИЗ СОПОЋАНА - Вук Крњевић

Ту сам те случајно пронашао уснулог на једном зиду,

са лицем твојим мудрим што га једе вријеме тако што ти

улази са десне стране, одозго из угла, и прља лице,

већ ти ружно откида и око које се препознаје сада само

по оном другом у се загледаном: у вријеме које се обнавља,

у вријеме гордо, нетрошено.

А одоздо, од земље, оно друго вријеме, вријеме земно,

однекуд слијева улази у твоје тијело, ногу којом си искорачио

рањава собом и троши као вода која се пење из утробе мрака али

твоја рука подигнута, чудотворка, којом би могао да заставиш,

укинеш ту ружноћу што хоће да те прекрије, да наједе

благословену твоју гордињу, та рука прашта.

И док остајем с тобом, док трајем као сјенка, примећујем да мудрост

којом подносиш све те мијене око себе, сва насиља, лебди

у твоме лику који је изронио из бола, из срамоте и сада

све је ћутање, само презир.

Ти се успављујеш тим оком, јединим које ти је преостало,

које још мора да гледа,

да види овај други силазак: љето, јесен, зиму и пролеће

у недогледу истом онаквом какав је био и почетак, а какав ће

бити и крај који већ познајеш, који ће доћи:

шта још да чекаш, да тињаш док се не истроши то тумарање

у којем нема ничега осим окретања, осим посртања.

Хтио би да се успаваш, мој пријатељу, још прије него

дође до спознања. Тражиће да им кажеш, да потврдиш оно

што слуте, што очекују, и тада нећеш моћи да им кажеш како

одавно још, од почетка, гледаш баш тако: да се приближава скончање

и да те је срамота.

Ти који допуштатш да те једе ово вријеме земно, опраштајући,

дајући му прилику да буде убиствено, ужасно

у својој глади чиниш само да ропски ти служи, да убија лагано,

онако како ти волиш: безболно и мирно. Да покрива тијело,

да прекрије оно што ти сам квариш изнутра. Што се не примећује.

Убаво трулиш, Свети Ратниче из Сопоћана, претвараш се

у мошти. Простор који заузимаш све је мањи, ужас који гледаш све већи

тако да несвијет свијета, тај простор који још треба прећи, треба дати,

све више личи на себе. Без тебе.

Без тебе који се претвараш у ништа, у вазнесење,

у нешто што је свакако било, али за то нема доказа, ни бола да обнови

твоје биће које нико није познавао.