Спавам испод сечива, дубоко.
Невидљив, а присутан пут
до врата изнад којих моја глава,
исконски крик тишине;
изнад којих злато сажето у око
невино трепери.
Спавам, а зид се удаљава,
а ватра удара у маховинасте развалине
неба.
Из плавог краја цвета
нечујни голуб
моме челу лети.
О како да се оконча
снене дубине ткање!
о како да изађем
из овог лета
у коме се зби, и зрену
плод и муња
црвено распрсле земље!
Нема коментара:
Постави коментар