НА ОБАЛИ - Божидар Стојиљковић

Лутајући бескућнички
Погледом по тој бескрајно
Плавој површини

Осетих као бол ко тугу
Ил можда немоћ ровари по мени

А онда из дна можда морског
Ил човјечје душе

Разлеже се глас налик на зов
На плач детиње душе

Ја сетих се поласка тог јунског јутра
И сетих се радости несташног детета

И видех осмех сићушних устију
И видех себе пресретног на поласку

Ал ја не родих се за срећу
Већ за очај и проклети бол

Па се сад потуцам по времену јунском
Олујом да тражим спокој

Себе да прозовем клетим
Уклето да жалим време
Што не украде ме од мржње и мрења.