Мирисно доба: плаве косе детињства мога!
О, усуду нежни што ми миловаше лице!
Заведен знаком - злом зебњом земаљскога,
крв дадох коби - демону старшне литице!
Гле, прошлост зазидаше: наше време у руци
сећања, којим ме води ошамућени пут!
Усхићен; полазих и оклевах, као вуци
који комадаху свет, под кожом усијан, жут!
Видех, на дну мога сна, унутра, визију:
стражари ме воде, па ме приковаше стеном!
Крик срца, дрхтаву сенку, врућу робију
познах на лицу моме, дивном и побеђеном!
Ево миришем спаљен: фреска лудо збори,
отет животу - клањам се невидљивој зори!
Нема коментара:
Постави коментар