У камен уклешем једну мисао
То није више ни камен ни мисао
То је скамењена мисао
То је замишљен камен - узалудни ван времена
Лебдела је линија у нигдини
Рука је онда нека што је нестала
Привела је ко барку с немирног мора тавног
Из сањивих пустих снова
Једнога дана за који да је био нико већ не зна
И привезала је за зид ко уз обалу
Сад је трајнија од снова од руке од дана
Од кречног зида од руке моје која те пише
Од руке моје што ће нестати што нестаје ко
Рука која те је једног несталног дана по
Белом мраку зида из битног мрака извукла
И нестала.
Трајнија од нигдине где си се толико јалово
Снивала
Од овог млаког сунца јесењег под којим у
Очима мојим за неког другог већ
Трепериш
У подне неочекивано топал зрак сунца
Је пао по теби
Блага линијо вести
Бојо благовести
(Сад сивост је опет јесења: два сата
Тек је откуцало на испљуваном од мува зидном
Часовнику ресторана; аутобуса још нема; кроз прозор
Расејано гледам:
Прашину наравно и суво увек исто лишће ветар резак разноси;
Доноси, односи риђег Швеђанина и
Лепу црну девојку)
Сунца је данас таман толико било
Да крв шикне у својој сабласти
Да те пробуди блага бојо вести
Скриту у шкртој руци заборава
Горе међ мрачне лукове.
Да се урежеш у очи ми у трошни камен речи
Које већ нису ни моје
Плава линијо разроке вечности
Ти си само меки пригушен безумни нагласак ван времена
Благи крик неког заборављеног сећања
Живиш бојо линијо живота си се неког одрекла.
Нема коментара:
Постави коментар