ТО ТИЈЕЛО ТВОЈЕ - Петар Гудељ

То тијело твоје, савијено у стећак,

и бистра вода бије из твога чела.

Дању птице (звјездимице),

ноћу звијезде (стрелимице)

у твоје срце.

(Бунари огња над Средоземљем).

О лијепа и млада жено, јелени

се растрчаше из твојих бокова,

два голуба, гучући, пију из твојих

сиса.

У мјесецу аугусту растворена

небу.

Ожиљци од муња и од звијезда падалица

нез бедра.

Осам стотина година од мене млађа, невинија,

дах ти је у сухој трави ко дах оваца

и пастирица.

Руке моје од дрхтаве крви и шљунка,

руке моје од танке устрептале кости,

на твојим крхким зглобовима.

Дјевојчице,

дванаести вијек капље кроз твоје зелене очи

на плитицу мога длана. Љубавнице

незрела, у гуштерима.