Шта тишина ђурђевска слути?
У праскозорје, из сваке ране
изађе по једна аждаха.
Светитељ исуче мач
и сече главе страха.
Сад стрепе меке одаје
и шуште свилене завесе.
Ко љубио је - има аждаху,
ко не љубио - две аждахе.
Мушка рука отвара врата
и зориште унесе.
Он мане мачем и реп
немани се узшиба.
А после: сладак крик жене сред загрљаја.
Кад с поноћницом оде,
девица роди змаја.
О светитељу Ђорђија,
крилати копљоношче.
Ево, на жртвенику мало леба, мало вина,
шака смокава и колач из пребеле бошче.
Молила те удовица из Ковина,
наврати у ноћ и даруј крилатог сина.
Нема коментара:
Постави коментар