Пред фреском "Сусрет Јоакима и Ане" на златним вратима охридског Светог Климента
Склупчани камени конопи ћутећи боле
змија ми њедра храни: што рука дању сазида
ноћу обурва глава. Камен се ослања на чело
пуцају шавови. Сумњом подложени дамари букте
у котлу смола борова дими: ливаде
покрале шаре са њене хаљине. Борови
траже њену укосницу у трави, сагли се па отпијају
жедни косачи тестију воде изворске, моју крв.
Она бјежи. Крила бих да јој дам.
Њеним голим листовима цвјета ливада.
И цвјетови је ено већ зубима разносе. У мојим ноћима
она воли да бјежи, али не и да побјегне. Што сатка
варка мрака, то ноктима јутро распара.
Од мисли никако да је сачувам, од неких
паучина у мојој сиједој глави. Од паучине свјетла
и свијета прсима да обзидам љепоту њену, очајно
само за мене. Кад ме пут са њом растави уз вардарске
магле ледене и карауле аскерске. Конаци ме усаме.
Клекнем на камен и молим се. Нико да не види
путеве њене у мојој несаници. Сну се молим
да излијечи додиром руке као гроб.
Старост потуцам. Киријам. Крупне очи коња
из стајског мрака хрскају зоб. Из очију јој
њишти глад. Кад склопим трепавице прогледају
њене груди. И сан одлети, царић из грма, преплашен.
И не да камену камено.
Кад бих је у шуми изговорио нагу
птице би у поноћ пропјевале.
Пијетли би залупали крилима.
Мислили би -
разданило се.
Нема коментара:
Постави коментар