КАД МЛИДИЈА` УМРЕТИ - Бранко Радичевић

Лисје жути веће по дрвећу,
лисје жуто доле веће пада;
зеленога више ја никада
видет нећу!

Глава клону, лице потавнило,
боловање око ми попило,
рука ломна, тело измождено,
а клеца ми слабачко колено!
Дође доба да идем у гроба...

Збогом, житку, мој прелепи санче!
Збогом, зоро, збогом, бели данче!
Збогом, свете, некадањи рају -
ја сад морам другом ићи крају!
О, да те тако ја не љубља` жарко,
још би гледо твоје сунце јарко, -
слушо грома, слушао олују,
чудио се твојему славују,
твојој реци и твоме извиру, -
мог живота вир је на увиру!

О, песме моје, јадна сирочади,
децо мила моји` лета млади`!
"Тедо" дугу да са неба свучем,
дугом шарном да све вас обучем,
да накитим сјајнијем звездама,
да обасјам сунчаним лучама...
Дуга била, па се изгубила,
звезде сјале, па су и пресјале,
а сунашце оно огрејало,
и оно је са неба ми пало!
Све нестаде што вам дати справља` -
у траљама отац вас оставља.