Људи смо од меса и снова. Ујединили смо самоће и усијани обручи око нас стали су да пуцају.
Припитомљавамо простор: на нас да режи, с нама да се рукује. Разбијамо прастари, стеновити бол, откривамо изворе из којих свежа нада избија. Живот да нас заволи!
Људи смо од крви и хлеба. Побратимили смо напоре и циљ је престао да нам се крије за видиком.
Вадимо зарђале клинове из мрве на којој играмо, скидамо натруле даске са даха у коме лебдимо. Учимо време да кораком нашим хода, да се у поглед наш облачи.
Људи смо од крви и меса: посестримили смо зебње и стали да кујемо оружје ведрине. Смрт да од нас страхује!
(Књижевност, 7-8, 1952)
Нема коментара:
Постави коментар