Нисам имао куд. Морао сам се настанити у једној кутији шибица. Ломио сам се, преломио, савио, пресавио: свео се на њен облик.
Наравно, у кутији шибица нисам могао издржати дуго. Преселио сам се у једно стаклено око. Нисам га ја изабрао. Нисам имао куд. Као да су предмети прогутали простор. Замотавао сам се, дакле, замотавао, склупчао: док нисам постигао облик стакленог ока.
Ни ту нисам могао издржати. Зар се може живети склупчан у једном стакленом оку?
Нисам могао издржати ни у рупици дугмета, ни у флашици јода, ни гуменом цреву за поливање улица. Па ни у мастионици, ни на дну огледала, ни у кључаоници. Ко би то, уосталом, могао?
Тренутно сам у једној труби. Тек што сам се с великом муком сместио. А већ осећам да нећу да проведем у њој дуже времена. Све ме боли: сав сам згужван, згњечен, згажен. А немам куд. Упашћу, можда, у нешто још горе.
Мењао сам облике: савијао сам се, одвијао, гњечио, развлачио, умотавао, одмотавао. Нисам имао куд. Као да су предмети попили простор. Осећам, све болније осећам да полако заборављам свој изглед. Ако ми се икада пружи прилика да испливам из ове поплаве предмета, да ли ћу се моћи сетити својих рођених облика?
Нема коментара:
Постави коментар