Прибрати се! Није лако прибрати се: пронаћи се, дозвати се, сакупити се, ускладити се.
Где ми је чело, где румен образ? Где су ми пршљенови, где сјај погледа? Није лако ни пронаћи се!
Али невоља није само у томе.
Очи, на пример, које ми светле у једној разбијеној уличној светиљци, траже да их моја глава сачува од пламених риба, од ћорсокака, од ловаца бисерних шкољки. Са једног дрвета на коме су постале гнездо неким птицама без крила, груди ми захтевају да их моје руке одбране од гвоздених ребара, од вулкана у срцу, од разроких ветрова.
Па ипак се и даље проналазим и даље дозивам.
Ноге, које сам затекао како држе једну изгубљену собицу на коленима, захтевају да их сачувам од зубатих друмова, од степеница без краја, од беспутних понора. Усне, које су затвориле отвор једног отрованог бунара, траже да их моје лице заштити од крилатих чепова, од подземних речи, од ножева јаука.
Да ли ћу моћи да одговорим на све ове неизмерне захтеве? Не знам. Једно знам: треба се прибрати.
Проналазим се, дозивам се, сакупљам се, састављам се. (До усклађивања, авај још нисам стигао.) Слушам захтеве, слушам и осећам како ме полако обузима гнев. Те растеране очи, те груди, ти осмеси мени, најзад, припадају. И ја имам безусловно право на њих.
Нема коментара:
Постави коментар