Препловила ме оштрица ножа, бескрајна стаза којом сам ходао средином бездана. Сурвао сам се у незнане дубине, али сам остао приљубљен уз нож, хладан и глув за откуцаје мога надвоје пресеченог срца. И наставио да ходам у нади да ћу и овако рашчеречен стићи на крај ножа и закорачити на љубазније тло.
Столећима, чини ми се, ходам тако, растављен од самога себе. И страшна бојазан све ме више мори:
Стигао сам на крај ножа. Тако дуго одвојене једна од друге, руке ми се сада нису препознале. Очи ми не пију светлост из исте чаше. Груди ми се не склапају у један једини кров над срцем. Ноге ми не беру исту латицу из руже ветрова. Усне ми се међу собом нису споразумеле.
Ходам све нестрпљивији. Ходам и све страсније размишљам шта да предузмем против те страхоте ако до ње дође. Али ми је и мисао рашчеречена.
Нема коментара:
Постави коментар