Дрво није. Нада мном и се рањеним надвило. А ја сам кућа, за њу немам врата. Брда камена нисам ради ње из себе изнео.
Ни облак није. Сунце би ми с времена на време над отвореним челом открио. А ја сам бунар, за њу немам воде. Уста своја нисам ради ње до срца земље прокопао.
Ни камен није. Сузу би у око моје пустио. А ја сам сто, за њу немам хлеба. Ексере у своме месту од грла до врха прстију не подносим ради ње.
И друго сам, за њу немам даљине. Птица сам, за њу немам бисера. Имам само олују на крилима. Олују која ће јој пепео у колевку вратити.
Нема коментара:
Постави коментар