Наилазим на препреке које не могу да обиђем. Не волим да се враћам. Ухватићу се у коштац с њима.
Али воз ми протутњи кроз срце. Не прегази ме. Дрво ми се шуштећи гранама провуче између ребара. Не обори ме. Кућа ми потоне у зенице и изрони за потиљком. Не смрви ме. Као да сам рам слике која не постоји.
А ја постојим. Нисам урамљена празнина. Хоћу да се ухватим у коштац са препрекама: најважније ми је доказати да постојим. И да са тиме треба рачунати.
Али ми крда столова протутње кроз груди. Не прегазе ме. Рогати свећњаци провуку ми се између ребара. Не оборе ме. Брдо ми потоне у зенице и изрони за потиљком. Не смрви ме. Као да сам шареним папирнатим цвећем овенчана празнина.
Нема коментара:
Постави коментар