Шта да радим са својим рукама? Занесе ли их нека ствар, ишчупају ми се из рамена и похрле за њом. Данима их понекад нема. Врате ми се изубијане, унакажене. И некако стране. Дуго ми висе одсутно низ тело. Морам испочетка, полако да их поучавам како се отварају врата, како се чаша приноси устима, како се спушта завеса на прозору.
Очара ли их, рецимо, лишће што једри на ветру изнад улице, истргну ми се из рамена и полете за њим. Стојим на врху степеништа, пред вратима свога стана под облацима. Овако смешан, без руку, не усуђеујем се нити на улицу да изађем, нити у собу да уђем. Чекам своје руке да ми се врате. Шта друго могу?
Када се најзад појаве у дну степеништа, једва их препознам. Обрасле маховином и барским биљем, пузе с муком према мени да ми се узверу на рамена.
Другом приликом одушеве их сенке крила што зачас замуте воду у огледалима, откину ми се од рамена и узнесу за њима над кровове. Поново стојим сакат као кројачка лутка на врху степеништа и чекам своје руке да ми се поврате.
Изненаде ме, падну ми са висине на главу, нападају ме дугачким, отровним ноктима: кљуцају ми чело, гребу ми лице. Како да се одбраним од њих? Од својих руку.
Па ипак ме све ово толико не узнемирује. То су моје руке. То је моја брига коју, ма како она тешка била, хоћу и морам да бринем.
Али може ми се догодити да једном, док су моје руке одсутне, неке туђе руке, које лутају по свету, дођу и прикаче ми се за рамена. Чини ми се да то не бих могао преживети.
Нема коментара:
Постави коментар