ДВОБОЈ - Јован Дучић

Најпре свог сокола пусти Војновићу,
Затим кнез Радића прхну златна стрела;
И тад опазише и Цар и властела
Да стрела не може да промакне тићу.


Три пут бесне коње обукоше таде,
Под тешким оклопом у сребрне пене;
И кад царичина рукавица паде,
Војновић је копљем диже са арене.


Три пут седи витез ка племићу плаву
Јуриша, док баци мач скрхан у траву,
И док под њим паде тешки коњ прободен.


Тад даде младићу кћерку пуну чара,
И са себе даре великога цара:
Златни пас за Серез и бурму за Воден.