ПЕСМА ТИШИНЕ - Јован Дучић

Зборим ти несталој, док жалосно плави
Мртви сјај месечев на па планинској рти.
Ти си још уза ме; врата су љубави
Увек отворена, као врата смрти.


Речи неслушане, ви лепоте чисте,
Истине у зрачном непорочном руху!
Речи у самоћи очајања, ви сте
Сетни говор с Богом, његов глас у духу.


Из смрти у живот непрекидно ходиш.
За мој сан умрла, живиш у мом болу;
Мреш у мојој вери, у сумњи се родиш;
Бедну, а кроз сузу ја те видим холу.


Из мог благослова прешла си у клетву,
И бол одрицања; твој век свагда траје...
Вечно семе спрема своју вечну жетву,
Љубав се зариче и када се каје.


Тако се обнављаш вечна, несавладана,
И новорођена у мојој самоћи...
Док звучни сутони падају и хладна
Светлост првих звезда, ти се ткаш од ноћи.