Девичанско Данас, живахно и красно
занесеним крилом да л` разбити смеде
језеро слеђено, с ињем, куд се деде
летова засталих ледник блистав јасно.
Негдашњи се Лабуд сећа, али касно:
диван је, но залуд слободу он хтеде,
јер опево није крај где да проведе
век, кад мраз јалов сину чамом страсно.
Вратом сртешће белу ту смрт што је стече
простором кажњена тица ког порече,
ал` на ужас тла што перје јој спутава.
Сабласт која на том месту сјаји, присно,
укочен у хладном сну презира спава
заоденут Лабуд, изгнан бескорисно.
(препевао Владета Кошутић)
Нема коментара:
Постави коментар