ПЕСМЕ СМРТИ - Јован Дучић

I 


Једино си које нисмо измислили!
Над свом игром духа сама стојиш смело!
Стварнија од саме стварности; у сили
Своје негације, биће и начело.


Општа, свеобимна; и сутон и зора,
Ти си у свемиру једино чег има!
Ти си и Да и Не; а у тајни мора
На врху си светлост, мрак у понорима.


И као по ветру лако перје птичје,
У теби се крећу светови и бића:
Живот није друго до твоје наличје,
Твоја друга битност сав триумф развића.



II 


До последњег од свих твојих обручева
Сви плашљиви знаци бивања и смера,
Све је твоја игра! Свуд очајно пева
Пук сирена твојих у празнини сфера.


Ти си у дну моћне клице која клија,
Појам и решење; ти држиш у руци,
Ко што понор држи бродове у луци,
Сав свет безграничних сунаца што сија.


Ти си повод и циљ; и стравична мајка
Свих мрачних контраста и свих привиђења:
Једина истина и једина бајка;
Збир свију символа, игра свију хтења.



III


Ти си одрицање Бога који има
Свој извор у правди; и божанства чија
Суштина је милост; својим законима
Поричеш да има циљ и хармонија.


Јер правда и милост, сав су појам Бога:
Где је циљ ван добра? где је хармонија,
Осим у љубави? И знак вечитога,
Ако не у срећи свемира? - Свуд зија


Твој понор и злочин; свуд су твоји пути
Бесмисла и страха; саму, узвишену
Над свачим, дух људски само тебе слути:
Мајку која рађа и светлост и сену.




IV


Но пред равнодушни свемир што га кочи
Мир твојих начела, стане бол човека
Усамљен пред свачим!... И збуњене очи
На тамној матици твојих немих река.


Стоји људско срце, та очајна мера
Ствари у космосу. Крај је свих дилема,
Конац свих питања и судба свих вера:
Јеси ли ти само или тебе нема.


И док је све мрачна безуветност стегла,
Има једно место где је прсла уза:
То је горки простор у који је легла
Та наша самотна и исконска суза.