уторак, 29. новембар 2011.

ЗАПУШТЕНИ ИСТОЧНИК - Војислав Илић

Разорен источник стоји, окружен високом травом,
И валов, изваљен давно. Из празних камених груди
не струји бисерни талас у жарке јулијске дане,
Кроз пусте и мирне стране.

Сува кржљава крушка, ко црна огромна рука,
Суморно над њиме стоји. и криве њезине гране,
Наказно пружене горе, ко израз паклених мука,
Од суве, самртне жеге усамљен источник бране.
некад је на ово место по стази, зараслој давно,
С крчагом на рамену силазила пастирка млада;
И пастир певаше песме у вече, тихо и тавно,
Гонећи весела стада.
Ту сам некад и ја замишљен слазио често
У мајске вечери јасне. Ту беше за мене место
Тајних и слатких жеља. Лисје је шумило тада,
Док бистра и хладна вода у урну мраморну пада.
И прелива се тихо... И вали животних сила
Преливаху се тада из моје млађане душе
Пространо, широко, вољно, кроз места бескрајно мила,
Где ветрић, премирућ` чисто, топлином љубави дише!
Ко забораву мрачном предаде источник живи,
Да плодоносни талас не шуми весело сада?
Где су дријаде нежне са кривим и оштрим српом?
Где су питома стада?

Сува, кржљава крушка, ко црна огромна рука,
Суморно нада мном стоји. и криве њезине гране
Наказно пружене стрше а изразом паклених мука,
Ко да ме последњом снагом од мисли очајних бране.

( јуна, 1892)

Нема коментара:

Постави коментар