Природа је храм где мутне речи слећу
Са стубова живих понекад, а доле
Ко кроз шуму иде човек кроз симболе
Шта га путем присним погледима срећу.
Ко одјеци дуги што даљем се своде
У јединство мрачно и дубоко што је
Огромно ко ноћ и као светлост, боје,
Мириси и звуци разговоре воде.
Неки су мириси ко пут дечја свежи,
Зелени ко поља, благи ко обое,
- Други искварени, победнички, тежи,
Што у бескрај шире простирање своје,
Као амбра, мошус, тамјан, раскош њуха,
Који пева занос чула нам и духа.
(Препевао Иван В. Лалић)
Нема коментара:
Постави коментар