МИРНА ПЕСМА - Јован Дучић

У зенице ме непрестано гледа:
Шта тражи у мојим очима та жена?
Сјај магијски неког сунца које седа -
Једну другу жену и друга времена?


Јер заљубљен поглед жене добро види
У очима нашим, кроз сиву дубину,
Све трагове којим непријатељ мину,
И његов сен  као тамни сен на хриди.


Дуго сја на оку тугом вечно младом
Лик жене што га је очарала једном;
Зато једна жена зна кад пође крадом
Поглед за одбеглом и за недогледном.


Од прошлости је душа направљена;
Слике су по цвећу зрак сунца од јуче;
Од свачега је пала нека сена;
И усахле реке и сад негде хуче.


А наше љубави што су давно пале,
Као побијена јата на по пута,
Још живе животом свог првог минута
У очима што су некад расплакале.