МАЋЕДОНИЈА - Јован Дучић

У свакој планини имаш свога змаја,
И виле бродарке покрај свију река,
На сваком раскршћу по један краљ чека,
И старински напев пољима без краја.


Све за сунцем као народи што селе,
Иду деца путем куд су пошли стари,
С невидљивом звездом у оку што жари,
с њином страшном речи наврх усне вреле.


Заставе вихоре мраком, као клетве;
Далеки путници иду друг за другом
У поља где некад цар вођаше плугом,
И наше царице певаху уз жетве.


И унуци иду куд су ишли деди,
На камену истом оштрили су маче,
И страшну легију, и од гнева јаче,
Води сјај далеке царске проповеди.


Пролазе заставе путишта далека;
Сутра ће да севну сабље отроване...
Но легија где ће најпосле да стане?
На сваком раскршћу по један краљ чека.