СИМВОЛ - Јован Дучић

Гледам твоје крупне очи заљубљене,
Где сја ватра - ко зна - грешна или света.
Свеједно љубиш ли другог или мене:
Ти љубиш невино као цвет што цвета.


Љубав би ти моја била заточење,
У твом безграничном, граница и мета;
Таква, вечна жено, кроз живот и мрење
У слави инстинкта ти си само света.


Ти си сат којег небо зарумени,
Символ већи него бол људски што грца;
И ти си божанству ближа него мени:
Више закон света, него закон срца.