ПОСЛЕДЊА ПЕСМА - Јован Дучић

Бол је дао љубавну горчину, 
Лепоту и тајну; мрачна сумња моја:
Сав простор и ужас; коб и очај; њину
Свемоћ; задња суза: неба седам боја.


Нит знаде за вино у купи од злата,
Нити за пољубац у заклетви; сама,
Мучки као злотвор, ушла је на врата,
С ножем, не у руци, већ у зеницама.


Њен је плашт сунчани можда ткиво лажи;
Лаж с тих уста каза реч најдубљу њене
Страшне мистерије: но док удар тражи,
Све цвета под њеном ногом куда крене.


Јер од твог отрова мој сан беше јачи:
Твој сам појас ткао од сунчаних млаза,
И ти си светлила; јер свему куд зрачи
Моје сунце дадне сијање екстаза.


Своју веру нађох у свом сну о вери...
Твој нож не убија него блиста блистом...
Јер ти беше тренут у мојој химери,
Мој сан о доброти и вера о чистом.