ШАХ - Славко Јаневски

Црни, црни црнац,
бели, бели белац -
бели ево већ поцрне,
црни ево већ побеле -
с црног се на бело
селе.

На белог црни,
на црнога бели -
обојица коње узјахали.
Војнички се строго много,
много се војнички строго
погледали.

Црни, црни црнац,
бели, бели белац -
један другог појурише,
а затим се сукобише,
срце куца, није шала,
куцнуше се,
попадаше из седала.

Падоше
и устадоше...
Сваки узе топ
(гле сад артиљерце!) -
белци пуцају на црнце,
а црнци на белце.
Од таквих плотуна
сред битке најтише
шаховска се табла
тресла понајвише.

У том треску
изгубише коњи потковице,
а потковице - клинце танке.
Официри кукавице
погубише и опанке.

Ево како заврши се та забуна:
пала је круна црног краља,
пала је и белог краља круна.

Остали су војници прецрни,
остали су крај војника пребелих -
и једни и други
без краљева дебелих.

Па сад црни, црни црнац,
па сад бели, бели белац
грле се и кикоћу,
из бутеља слатко вино
у меден  кус клокоћу.

(Превео са македонског Лаза Лазић)