ТУГА УСИДРЕНИХ ЧАМАЦА - Никола Дреновац

Сто чамаца, па и више,
уз обалу море њише.

Чамац жути, плави, бели,
сви су редом невесели.

Плави белом дошаптава:
Види воду! Ал` је плава!

У близини барка стара
уздишући проговара:

Мени овај глисер-хуља
непрестано ребра жуља.

Бол осећам, добри друже,
јер ми глисер тело струже.

А по мени, бели јеца,
целог дана скачу деца.

Жути вели: А мој барба
не чисти ме и не фарба.

Плави виче: Види, роде -
труо сам и препун воде!

Узалуд ме кују, крпе -
нико воду да исцрпе!

Црни чамац гласно кука:
Е, па то је, стварно, брука!

Утроба у мени гњије -
а мој газда вино пије!

И тако се, крај обале,
усидрени чамци жале.

Њихову је тугу Лела
срцем својим разумела.

Две сузе је ту пролила,
и валове замолила

чудо неко да учине,
да однесу до пучине

чамце тужне, брижне, саме,
усидрени да  не чаме.

Ако вали Лелу чују -
сви ће чамци да путују...