Пред твојим славним, Мајко, дражима,
ја пјан и бесан, сасвим недостојан,
ко трска лак, ко дијете непостојан,
у мраку клонух с црним лажима.
И кост, и мозак бол изажима;
а тешко оном ко је, неспокојан,
у јаду срећан, а у срећи здвојан
лутао ноћним, сам, пејзажима.
- И нигдје није нашо обећане
љубави, нигдје гријеху опроштења,
и нигдје није нашо росне мане,
и нигдје чистог сребра Поздрављења,
и нигдје није нашо Вивијане,
и нигдје крви светог Откупљења.
Нема коментара:
Постави коментар