СПАВАЧИ, ЛИЦА СУ ИМ БЛЕДА - Симон Симоновић

Раме на које хоћу да се наслоним
Легло је већ на земљу.
Браћа више не трче по дворишту.
Пусто је двориште.
Спавачи, лица су им бледа.
У сну их прогоне.
У огледалима руке су се дотакле.

Мајка скида са себе хаљину,
И растерује привиђења.
Бројим недовршене дане.
Круже само мишеви детињства.

Свима су руке пуне воска.
Зидови пуцају на све стране.
На напуклим фрескама
Растачу се наша лица.