СВИТАЊЕ - Милијан Поповић

1. 


Овога трена
огромно усијано Сунце
су пробудиле
из сања
лајаве зоре


Весели лавеж
долином планином
реком потоком
стазом псећом
узбрдицом низбрдицом
пропланком литицом
у круни цвета
од камена до камена
весели лавеж
одзвања


2.


Овога часа
на раскрсници пута
на међи
између два
Ништа
ноћ згранута
се предала
без гласа
и
дан
је зором кренуо
безглаво
у неизвесно путовање
кренуо
кривудаво


Куда
ђаво
би га знао


Секире су певале
из забраништа:
дане
здраво
дане 
здраво


3.


Кроз шуме
што се злате
овог трена
дан
су на крилима
донеле
из земље
непознате
далеке
као снег беле
неке
измишљене птице
и беле виле
горске лепотице
у сну нашем
прадавно
што су заноћиле


4.


Са небеске осматрачнице
са огромне висине
утуткан у мекоћу
паперјастих облака
на свет се кезио
(незнано зашто)
ћелави ђаво
узгред
из чиста мира
пљујући себе
у ћелу
у лице


И нико
баш нико
нија знао
шта се то збило
шта је умрло
шта се родило
из неописивог страха


И нико
баш нико
није знао
ко је испразнио
огромну
небеску зделу
помрчине


5.


Избезумљена ноћ
управо
баш
тада
тога трена
је остала
тако сиромашна
без успомена


Мутне су воде
надолазиле
огромном диву
преко рамена


Са белог дувара
напуштене одаје
у некој
далекој
кући сиромаха
замирисала је на смрт
мртва стеница
и сасушена ваш


6.


Испод чаршава
из сања
из сванућа
мирис је ширила
сочна крушка
и дизала се пут неба
пробуђена лепетом птица
снага мушка
здрава
и шашава
набијена
до распрснућа


7.


Управо
баш
тада
тога часа
тога трена
ноћ је
заштићена стогом
сена
одмаглила
долом
са кишом која је лила


Без збогом
ноћ је одмаглила


Невидљивим силама гоњен
маглом осољен
дан је незнанокуда бежао
безглаво
од себе
од бога
од ђавола
од рогатог вола
од оног што га
на путу чека
дан је узалудно бежао


8.


Дан је крварећи зором
бежао
у без-дан
бежао
од суша
од лелека
од громова
од мразева
од злокобних снова
од поплава река


9.


У томе трену
управо
баш
тада
тога часа
зачараном гором
заглушујући ноћна оговарања
одјекивале су речи нечије
изговорене
са невидљивог олтара:
у свитање
све нас мање
у свитање
све нас мање


10.


Управо
баш
тада
тога часа
у томе трену
ђаво је
искористивши неопрез
украо реп ноћи
и
сакрио га
у бадањ
за успомену


11.


Док је везиља зора
везла свој вез
мргодан бог
са суром брадом
од повесма
по обличју човечијем
саздан
са висина
из неког ината свог
из сопственог беса
инаџија бог је режао
на тек рођени дан
на сан
на располућена небеса


12.


Ђаво ћелави
и бог мргодан
и ноћ
неодгонетнута
и зора
дана весник
на раскрсници пута
и сам дан
чак и сан
и песник
да
и песник
свитање који записује
били су
тога часа
тога трена
били су песми
ни до колена
ни до колена