КРСТ ВРЕМЕНА - Зора Мастелица

Ти и не сањаш мој сан
јесен на прозор тела куца
треба опевати наш дан
личио је на огромног пса
у понору речи

исповедали смо се птицама
травама и себи
бежали од погледа
престари за лет
премлади за ћутњу

далеко неко је свијао тугу
наш мали пас нежности
гладан
ломио је дан
јесен на прозор чела куца
гост неизбежан