Да пођем уз реку, све до врела,
Да знам и извор и ушће!
Али ме најзад и ноћ срела,
А црно трње све гушће.
Падне ли звезда с немим мраком,
И оде из сене у сену,
Срце се дигне њеним траком:
Ка месту откуда крену.
Где је тај светли извор, шта је
Та истина прва, далека?
Не води ништа у те краје!
Све дубља и црња је река.
Да најзад с чистог захватим врела!
Да спојим извор и ушће!
Али ме најзад и ноћ срела,
А црно трње све гушће.
Тако селица јато гладно,
Све море прешавши зрачно,
Падне по трњу: за њим хладно,
А пред њим немо и мрачно.
Да знам и извор и ушће!
Али ме најзад и ноћ срела,
А црно трње све гушће.
Падне ли звезда с немим мраком,
И оде из сене у сену,
Срце се дигне њеним траком:
Ка месту откуда крену.
Где је тај светли извор, шта је
Та истина прва, далека?
Не води ништа у те краје!
Све дубља и црња је река.
Да најзад с чистог захватим врела!
Да спојим извор и ушће!
Али ме најзад и ноћ срела,
А црно трње све гушће.
Тако селица јато гладно,
Све море прешавши зрачно,
Падне по трњу: за њим хладно,
А пред њим немо и мрачно.
Нема коментара:
Постави коментар