СЛУТЊЕ - Јован Дучић

Тај замор без сна и без помоћи,
Без жеље за пир и за ловоре:
У ове моје горке поноћи
Све слутње дођу да проговоре.


За тобом трагам кроз све продоре,
Жено, злим морем слутње тучена -
У месечеве светле одоре
И магле звезда сва обучена.


Приказе сву ноћ слазе с тавана,
Сто ножа моје руке требају!
Ноћас ме кроз мрак, као Гавана,
На раскршћима маске вребају.


Како су тамне ноћи звездане,
И страшне замке празних путања!
Како су пуне редом бездане,
И како кобни гласи ћутања.