ПРИЧА О ЧУДЕСНОМ НАЛАЗУ - С. В. Погореловски (СССР)

У далеком царству
једном је испало
трговцу из џепа
огледалце мало.
Свет за огледалце
тамо нит` је знао,
нит` је ико лик свој
оком угледао.

Шетајући вртом,
царица је млада
огледалце нашла
сасвим изненада.
"Каква красна слика!"
кликну с пуно жара.
"Њом ћу да разгалим
намћорастог цара!"

И отрча цару:
"Види, господару,
чудне лепотице,
кадре да разведри
чак  и твоје лице!"
А цар  плавоноси,
глупак маснокоси,
загрогота,
забрбота,
у стакленце пиљну,
у стакленце чкиљну,
поцрвене,
позелене
и уз псовку генвну
злим очима севну:
"Каква је то слика?!
Чија то прилика
плавоносна,
маснокоса,
набурена,
надурена,
дрским оком чкиљи,
и  у мене пиљи?
Стражар?...
Сместа земљом зађи
и дрзника тог ми нађи!
Прикачи му ђуле,
па га са врх куле
понад хриди горе
стрмекни у море!..."

Стражар слику и не гледа
(Зна већ где се крије беда!)
стог поздрави цара,
свога господара
и од среће певну гласно:
"Јасно, царе... Јасно!"

*

Крај приче и сами знате
или га бар погађате:
стражар - као војник сваки -
што бих, децо, крио,
наредбу је свога цара
сместа извршио!