Из Сплита
Са капеле једне, са старог врхунца,
Полагано звони. Све је мирно тако.
На водама лежи крв вечерњег сунца,
Дими се, и хлади, и мрзне полако.
Албатрос је један кружио над водом,
Залутао амо ко зна с ког мора.
И пламен док хвата крвавијем сводом,
И пуши из модрих маслинових гора,
Гордо, са далеко раширеним крилом,
Кружаше албатрос... Беше у порфири,
Сав покривен златом и пурпурном свилом:
Изгледа дух страсни Диоклецијана
Над драгим се морем далматинским шири,
У сунчано вече једног Царског Дана.
Нема коментара:
Постави коментар