Код цркве Св. Госпе од Милосрђа
Миришу јасмини и модри се ловор,
У сребрном јутру још спавају жали;
Дубоко у шкољу чуо се је говор:
То збораху први пробуђени вали.
И осећам где се буди, тихим шумом,
Успавана душа ствари око мене.
И мирише море рибом; док за хумом
Свод се стакли, шири, мру и задње сене...
Знам, некад ко дете, у свитање зоре,
Истим овим путем силажах на море,
И свагда ме срео нестрпљив шум вала.
Чујем и сад: хуји испод оштрих жала
Исти стих, још исти што ме некад срете -
Стих из строфе ко зна када започете.
Нема коментара:
Постави коментар