ЗАКАСНЕЛА МЕЛОДИЈА ДЕТИЊСТВА - Слободан Стевовић

У рузмарину и љубичици
мирише наше детињство,
ко каже да то не беше
најлепши први чин,
с тим љупким цвећем
вечно се закитили нисмо
ал ја за детињством жалим
за њим,
за њим.


Сећам се од тада свих жутокљуних лица:
Миленко је играо центар,
а Славко био на голу,
обично цело поподне трајала би утакмица,
а бриге су почеле
кад смо пошли у школу.


Сећање, сећање, како је тешко сетити се
понекад нечег
што нас у срце дира,
ал из детињства прича
лежи нам увек на длану
као очуван фосил незаборавног лептира.


Мили моји дани, небо ми затвори јесен,
над градом ипак птице лете.
Нећу да бацим камен на детлиће,
ал жвиждим, звиждим,
мислим да сам дете.